Пролог

У СВАКОЈ ШАЛИ ИМА И ШАЛЕ
Завичај немогуће мисије

Читалац Р. са Авале послао нам један текстић. Пронашао га, каже, у неким чикашким новинама. Ми те новине нисмо открили помоћу интернет-претраживача, али ћемо текстић, свеједно, поделити са вама.

Србија је земља која се граничи сама са собом. У њој живе најлепше жене, а наталитет опада. Незапослени највише раде. Осмочасовно радно време траје 12-15 сати. На најплоднијој земљи живе људи који гладују. Поплаве су једини начин наводњавања. Возови касне по реду вожње. Сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу и одбојци. Сви журе на посао, а нико не стиже на време. „Академских 15 минута” траје сат и по. Снег увек изненади усред зиме.
У Србији је здравство бесплатно, а лечење папрено. Школство такође. Новинари су потпуно слободни да напишу шта им се нареди. Јавне набавке су тајне, а државне тајне су јавне. Најбогатији су они који никад нису радили. Страна валута је распрострањенија од домаће. Људи се моле Богу кога свакодневно псују. Полуписмени пишу историју. Судски поступци трају дуже од живота.Власт на грађане гледа као на незаштићене сведоке. Живи се од прошлости и будућности, јер је садашњост укинута.

Можда је ово заиста само шала.
А у свакој шали, као што знамо, има и шале.